Из душе детета, ученика ОШ " Десанка Максимовић", настали су стихови посвећени трагичном догађају у школи " Владислав Рибникар" у Београду.

...СЕЋАЊА...

                               СЕЋАЊЕ

Све се то догодило у једном несрећном дану, у једној школи, у једном Рибникару.

Тог несрећног маја трећег, девет ђака није имало среће.

С њима и један чувар лаган, име му било- чика Драган.

Прође тако година цела, друга деца двориште запосела.

Причају о другарима што жртве бејаху

Једног дечака што метке испали.

 А ти, сваке године свећу запали

у сећање на наше вршњаке,

како би успомена  остала и на небу се  деца састала.

У овом суровом свету у ком и деца личе на мету,
требамо наћи излаз из мрака и угледати светлост сунчевих зрака.

                                                                         НИКОЛИНА РВОВИЋ, 7/2

                  ДРУГАРСТВО

 Друг другу увек треба дати руку;

И у добру и у злу другари су увек ту.

 Свако има свога друга, своје десно крило

 и напамет зна то лице мило.

  Не стиди се, немој крити 

  свој му проблем открити.

Другари се много воле и ван куће и ван школе.

Чувај свога друга као кап воде на длану

јер прави друг цени  твоје врлине ,

али уме да занемари и понеку  твоју ману.

                                                                        ТЕОДОРА  ЛАКОВИЋ  6/2

                         Трећи мај

3. маја, на Врачару, брујала је деце граја.

Као и увек и овог је дана пуна била школа Рибникара.

Деце има са свих страна,....мила, срећна , насмејана.

Док схватише шта се збива, облак узе миле душе.

Грми,пуца, муња сева.....дечији се  снови руше.

Уплашени ђаци беже, може ли их ико спасти?!

 Чак и чувар дечије среће са облаком шансе нема,

преда му се он без борбе, не слутећи шта  се спрема.

Осам душа небом ходе;лака су им крила бела;

сузе лије неутешно уплакана земља цела.

                                                                        ТЕОДОРА  ЛАКОВИЋ  6/2