Ученици трећих разреда ОШ “Десанка Максимовић“ су са својим учитељицама Наташом Буљугић и Ломигора Снежаном, припремили час систематизације „Вашар старих заната“ у сали школе за све ученике млађег узраста, као и за њихове родитеље који су учествовали у припреми Вашара. Штандови су окупљали различите занатлије на којима су вредни „мајстори“ демонстрирали израђивање производа наше далеке прошлости.

Изучавањем традиционалних заната ученици су упознали многе, већ заборављене професије, али и сасвим другачији начин живота људи у прошлости и сазнали да је корисна свака креативна и стваралачка људска делатност. Деца су упознала гледаоце са својим занатима, алатима које их користе, као и производе који су задовољавали основне људске потребе и стварали услове за нормалан живот. Тако нас прича води кроз време и прошлост и упознаје нас како су некада настајали сеоски и варошки занати.

Једна од основних људских потреба одувек је била кров над главом.“ Камен по камен палата „говори о зидарима и дунђерима. Кад се кућа озида пристижу столари, дрводеље, бравари. Ове занате и занатлије деци је представио зидар.

За нормалан живот и рад човеку су свакодневно потребни различити предмети. Људи су их израђивали од природних материјала које су налазили у непосредном окружењу. Била је то земља, дрво, трска или шевар, крзна животиња, а касније бакар, лим, гвожђе. Вешти мајстори су их брижно обликовали, а онда продавали у дућанима, на пијацама или вашарима.“ У чаршији дућан до дућана „представљени су ковач, грнчар, корпар и још неким занатлијама без којих се живот у прошлости није могао замислити. Представљени су предмети које су израђивали стари мајстори, описивани су материјали као и начини израде и сликовито представили њихове радионице. Највеће стециште свих занатлија и њихових оригиналних рукотворина били су вашари. Ту су се мајстори са својим купцима цењкали, погађали, уговарали, договарали и продавали своју робу.

Од давнина је једна од човекових потреба била да изгледа лепо, да се средини у којој живи представи и лепшим него што јесте. Одећа, обућа, и накит – давали су човеку одређену снагу и моћ и представљали његово сталешко место у друштву. О одећи, обући и изгледу деце и одраслих бринуле су броје занатлије: обућари, абаџије, терзије, ћурчије, шеширџије, кујунџије, ткач-ткаље и везиље које су маштом и разнобојним концем украшавалае како женску тако и мушку одећу. Сваки занатлија добро је познавао материјале са којима ради, располагао је потребним алатом и поштовао вољу својих муштерија.

На крају ове лепе и успешне шетње кроз прошлост долази се до мајстора који су правили храну, посластице и освежавајућа пића за наше претке.

Воденичар је од пшенице и кукуруза правио брашно, а пекар од брашна хлебове, кифле, переце, погачице, ђевреке, буреке, баклаве, мекике и друга пецива. Производи посластичара и бомбонџија из малих излога привлачили су пажњу пролазника на вашарима.

И као на сваком вашару, на крају се засвирало (на металофонима), запевало и заиграло „ЕРСКО КОЛО“.

За сам крај смо се подсетили и неких народних питалица и загонетка на којима смо добијали тачне одговоре!

Корелацијом са предметима Природа и друштво, Српски јетик, Верска настава, Музичка култура и музиком Боре Дугића на фрули, остварен је својеврсни времеплов са подсећањем како се некад живело, какао се вредности знања генерацијама преносе и опстају до данас!

Наташа Буљугић