Вуку у част!

Ученици „Десанкине“ школе су обележили годишњицу Вуковог рођења и њему у част, организовали различите активности. Све битне информације о животу и раду Вука, занимљивости из његовог живота, историјске чињенице из веремена у којем је живео, уопште, сви разлози његове бесмртности, нашли су се у текстовима и цртежеима приказаних кроз изложбу, у холу школе. Ученици осмих разреда су са наставницом српског језика, Мајом Лазаром, приказали едукативна предавања путем презентације, за ученике, како старијих, тако и за ученике млађих разреда.

Вукова жеља и данас је мисија описмењавања, чувања српског писма и језика са свим својим богатством, неговања традиције, културне и историјске баштине, снажнија сада него икада пре! У томе, најзначајнију и највећу улогу свакако имају носиоци наставног процеса. учитељи, наставници и професори. Код нас је 08. новембар из тог разлога и проглашен као Дан просветних радника и свим колегама колектив ОШ „Десанка Максимовић“ честита на истрајности, храброј упорности и вери у свако боље сутра које дочекујемо са нашим генерацијама!


ДА СЕ ПОДСЕТИМО...


Вук Стефановић Караџић је рођен у селу Тршић у близини Лознице, западна Србија, 17. новембра 1787. године. Име је добио из празновјерја, а разлог томе је жеља родитеља да га заштите од вјештица, због којих су, како се вјеровало, сви дотадашњи мушки потомци у породици умрли.
Од раног дјетињства овај генијални самоук својом снажном вољом хватао се у коштац са општом неписменошћу – из Библије је сам учио слова док је чувао стоку. Писао је утапајући заоштрени комад дрвета у мастило направљено од мјешавине луга и воде или животињског сала. Своју писменост проширује помажући у селу код рођака трговца, који је и сам брзо открио дјечакову надареност и помагао му колико је могао.    
                                    
Вуков отац сина потом шаље у једну мању приватну школу у Лозницу. Школа бива послије извјесног времена затворена, па он прелази у оближњи манастир Троноша. Цијело то вријеме Вук је радознало и стрпљиво сакупљао и записивао пјесме, народне умотворине и приче, које су у то вријеме биле усмено преношене с кољена на кољено.

vuk1

У Првом српском устанку постаје писар код хајдучког харамбаше, војводе Ђорђа Ћурчије, затим похађа школу коју је Доситеј Обрадовић основао у Београду и ради као цариник на Дунаву код Кладова. Послије пропасти устанка и погибије војводе, Вук одлази у Аустрију (Карлоwитз), гдје, између осталог, учи њемачки и латински језик. Након подизања Другог српског устанка, враћа се у земљу, гдје бива именован за личног секретара проте Матије Ненадовица и члан сената у Београду. Османлије гуше и ову народну буну, њен вођа Ђорђе Петровић Карађорђе, бјежи у Аустрију, а Вук одлучује да се и сам 1813. године пресели у Беч и тамо настави свој рад.    

У Бечу се повезује и другује са више познатих личности тог времена, као што су Јоханн Wолфганг вон Гöтхе, Јацоб Гримм (браћа Гримм), Леополд Ранке и многи други. Ипак, Вук највише времена проводи и најприсније је повезан са једним својим сународњаком, којем у великој мјери захваљује успјех свог дјела – реформи језика у Србији – Јернејом Копитаром. Иако се и сам бавио том идејом, на одлучујући корак га је навео и у раду га цијело вријеме подржавао овај његов добар пријатељ, словенски језикословац и славист. Копитар је, наиме, код Вука врло брзо уочио велику надареност у разумијевању и схватању народног језика и клутуре и савјетовао га да се посвети искључиво литерарном раду.
Широј јавности приступачне књиге у Србији у то вријеме биле су написане црквеним старословенским језиком, чије је читање, али и изговор за обичног човјека био тешко приступачан и разумљив.                  

Вук је због тога настојао и сву своју концентрацију усредсредио на стварање једног „народног“ језика са једноставним и разумљивим тонским симболима. Тај „нови“ језик требало је да замијени до тада употребљавани, а он је у ту сврху неуморно радио, објављивао бројне језичке радове, између осталог народну поезију, граматику, саставио обиман ријечник, чија је мисао водиља била његова позната узречица –Пиши као што говориш, читај како је написано!
Године 1828. кнез Милош Обреновић позива га назад у земљу са молбом да се прихвати израде законика тада већ самосталне Србије. Вук је прихватио позив и прионуо на посао, али, након само двије године враћа се у Беч не могавши више, према сопственом свједочењу, поднијети Обреновићев деспотизам, али и помало разочаран недостатком довољног броја заговорника и присталица провођења неопходних језичких реформи. Здравог расуђивања и са драгоцјеном особином да схвати суштину ствари, а рјешења изрази једноставно и сваком разумљиво, Вук је знао да побједе на бојном пољу представљају само дио успјеха народне револуције и да култура, у коју обавезно спада и језик, није ништа мање важна за постојање једног народа. На свој начин се, дакле, борио против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика.
Наредних година (1834-1838) дао се на путовања по Далмацији, Црној Гори, Мађарској и Хрватској, а нешто касније и Србији, сво вријеме не престајући борити се за остварење свог сна. Многа своја дјела преводио је или објављивао на њемачком језику. Његов рад високо вреднују, између осталих, академије наука у Бечу, Берлину, Москви, Јени и Петрограду и проглашавају га за свог почасног члана.   

vuk2У домовини има мање успјеха – осим Обреновића дуго се и српска православна црква противила револуционарној језичкој промјени, слутећи чак и смањење броја присталица, те на своју страну покушава да привуче многе водеће политичке величине тадашње Србије, што јој је добрим дијелом и успијевало. Ипак, Вукове реформаторске идеје временом су све више прихватане у народу, а одлучујућу превагу су однијеле 1847. године, када су, на „новом“ језику, објављене "Песме" Бранка Радичевића – доказ да се "Вуковим језиком" могу писати и умјетничка дјела.
Тиме је велика језичка реформа неповратно заузела своје мјесто у народу.Урођена свестраност тјерала га је даље, па је, заједно са читавим низом српских, хрватских и других језикословаца тог времена (Ђуро Даничић, вођа илирског покрета у Хрватској Иван Мажуранић, већ споменути Јернеј Копитар и многи други) 1850. године, а на приједлог и иницијативу словенца Франа Миклошича, учествовао у изради тзв. Бечког споразума!    
                                    
Циљ споразума је био стварање „једног језика за један народ“, који познајемо као српскохрватски језик, а тиме је требало да буде обухваћен цјелокупни регион јужнословенских (југословенских) земаља. Као посебно богатство тог језика прихваћена је могућност да се задрже латиница и ћирилица као писмене форме. Фонетски симболи имали су у оба писма исто значење, иако су неки од њих писани различито.
Већ у поодмаклој старосној доби Вук је одлучио да остатак свог живота проведе у Аустрији. Био је ожењен Аном Краус, аустријанком, са којом је имао 13. дјеце. Једна од његових кћерки, Wилхелмине, остала је уз оца до његове смрти и помагала му у раду, а послије се врло успјешно бавила сликарством. Вук Стефановић Караџић је умро у Бечу, 07. фебруара 1864., а 1897. године његови су остаци пренесени у Београд. Његов дугогодишњи рад обиљежило је бављење филологијом, етнологијом, књижевношћу, превођењем и дипломатијом, организовао је истраживања у свим југословенским земљама, а као његово најзначајније и најважније достигнуће може се са сигурношћу издвојити реформа правописа и књижевног језика у Србији! Доживио је да та његова језичка реформа 1860. године буде и званично прихваћена од свих народних слојева и државних структура, па и саме српске православне цркве, чиме је његов животни циљ био и остварен.  

Наташа Буљугић

<< Nazad 

 

Корисни линкови

logo2

6104687